Winter Event ❆

Blize se praznici i red bi bio da se i na forumu dobiju neke cestitke i pokloni.
Ovaj novogodisnji event bi mogao da bude odlicna prilika za vas da ojacate,
da dobijete neke kul stvarcice i slicno.

Pravila Event-a su sledeca:

1) Event zapocinjemo pisanjem eseja/sastava. U njemu, treba da opisete neko
mesto na okeanu. Nije potrebno da budete tamo po rp-u i slicno, mozete opisivati
neke delove okeana, neke gradove, restorane, bilo sta sto vam padne na pamet.

2) Treba da obratite paznju na duzinu i kvalitet onoga sto pisete. Sto se tice duzine,
vas rad ne sme da bude previse kratak, a ne bi trebalo da bude previse dugacak.
Vasa je odluka kako cete pisati, ali pokusajte da nadjete neku adekvatnu sredinu,
ostali igraci ce glasati za najbolji rad, a glasanje ce se obavljati na nasem discord
kanalu u zakazano vreme. Sto se tice kvaliteta, potrudite se da nema pravopisnih gresaka, da je svaki zarez na mestu, mozete i ukrasiti post slikama i ofarbanim slovima, sve kako bi vas rad izgledao lepse i kako biste dobili vise glasova.

3) Sto se tice glasanja, nema nekih pravila, ali treba obratiti paznju na samo jednu stvar, a to je da glasate iz srca. Nije neko takmicenje ako ce svako glasati za svog druga samo jer mu je drug, jer se dobro slazu i ostalo. Treba da glasate za rad koji vam se najvise svidja, bez obzira na to ko ga je pisao.

Rok za pisanje vasih radova ce biti 01.01.2019. do ponoci.
Datum za glasanje ce biti objavljen drugog januara.

E sad, sto se tice nagrada, one su odredjene kada je rec o ovim radovima
koje treba  da pisete, medjutim pored toga, izvlacicete nesto na srecu,
a to ce biti objasnjeno kasnije.

Nagrade ce biti u vidu novca, mozda neka mapa koja pokazuje
skriveno blago, mozda neko oruzje, mozda cak i djavolje voce,
ko zna sta mozete da izvucete.



To bi bilo to otprilike, ako sam nesto izostavio, verujem da cu dodati posle,
najbitnije se nalazi ovde, zelim vam svu srecu u takmicenju, pa i izvlacenju
koje ce biti posle. Ocenite najbolje napisan rad, glasajte iskreno, i najbitnije
-uzivajte u praznicnom raspolozenju.

Drinkers Pub

Ovo je prica o malom baru na jednom od ostrva u Sjevernom Plavom. Naime, prica je putovala do mone mnogo godina i mnogo kilometara pa vam necu znati reci odakle je tacno dosla. Kruye price da je iz Sjevernog plavog, ali ako vas slazem nemojte se ljutiti.

U malom gradicu, od luke samo par ulica udaljen nalazi se "Drinkers Pub". Sa namjerom da okupi najvece pijance i boeme toga grada upravo je dobio takvo ime. Pica je, naravno, bilo uvijek dovoljno za sve, cak i prvise. Mnoge anegdote prate opo mjesto, kao sto su naprimjer razlicite tuce, takmicenja u picu ili jelu... Nakon tuca, kojih je bilo bezbroj, na podu su zavrsavali slomljeni stolovi, boce, te komadi stakla sa prozora. To je bila najbolja zarada pohlepnom gazdi koji je sve naplacivao trostruko. Ako neko odbije da plati suoci se sa gnjevom gazda-Aikovih sinova koji ga natjeraju da da sve do zadnjeg novcica.

Kada bi ste usli primjetili bi veoma prijatnu atmosferu. Bilo je druzenja, pjesme, pica, poneka tuca u coskovima ovoga lokala, ali osjecali bi ste se ugodno. Okrenite se desno i docekace vas sam sank iza koga se nalazilo mnogo raznih pica i "Meni" tabela. Jela su sva djelovala socno jer im je samo ime izazivalo glad kod posjetilaca, a pica su bila toliko prijatna da su i ona trazila jos alkohola. Sa lijeve straneod vrata bio je red drvenih stolova sa raznim masnim mraljama. Ovome mjestu je definitivno nedostajala zenska ruka, ali niko od 
gostiju nije mario za urednost. Na drvenom plafonu, ispod tamnih greda koje su ga drzale, bili su objeseni lusteri i fenjeri sa svijecama koje su gorjele dano-nocno. Sve je to stvaralo prilicno fino raspolozenje i tek izlazivsi iz bara gosti bi pali od mamurlika. Jednostavno, moja zelja da posjetim ovo mjesto je ogromna, pa ako ga ikada nadjete, molim vas javite mi.

E da, umalo da zaboravim, pozdrav gazda-Akioa bio je specifican: Ostanite cudni...

Uvod:

Mihawk je kao mali odrastao sam. Nije znao ko su mu roditelji, nije
znao odakle je, nije znao nista o sebi i svom postojanju. Sve cega se
seca jeste mesto na kojem je odrastao -Whispering Hills.



Whispering Hills je bila grupa planina ukrasena mnogim potocima,
malim jezerima, i gomilom suma, koliko listopadnih, toliko i cetinarskih.
Jednostavno, sve je bilo kao u raju, nestvarno lepo i neverovatno. Sto se tice
stanovnistva, na ovom mestu niko nije ziveo, samo Mihawk koji je sa teskocom
napustio ovo mesto zeleci da sazna kako je dospeo na isto.

Secanja:

Mihawkova secanja na ovo mesto su njegova najlepsa uspomena iz detinjstva.
Do svoje sesnaeste godine je ziveo ovde. Ko bi rekao da ce mali decak uspeti da
prezivi sam u divljini? Male su sanse za to, ali na njegovu veliku srecu, na ovom
mestu nije bilo opasnosti. Sve je bilo mirno, cvrkut ptica ukrasavao je sume, dok
su zecevi i drugi, sitni glodari, slobodno trckarali livadama.



Negde, medju ovim planinama i sumama, nalazilo se jedno cudno jezero. To je bilo
jezero ogledala, odnosno Mirror Lake, za cije postojanje malo ljudi zna. Legenda kaze
da je jezero toliko cisto i bistro, da se dno moze videti, cak i najdublja tacka, da je
moguce videti svoj odraz toliko jasno i precizno, bolje od bilo kojeg ogledala na svetu
i da nocu jezero postaje jedno veliko ogledalo u kojem se ogleda nebo. Sve zvezde kao
i mesec, mogu se bolje videti u jezeru nego na nebu, dozivljaj je neverovatan, kao da
ste u nekom snu.

Poslednji dan:

Poslednji dan u Whispering Hills-u je bio mozda jedan od najtezih. Kako bas na dan
odlaska da priroda bude toliko prelepa. Nesto je vuklo Mihawk-a da ostane, nije
mogao da se odvoji, nije mogao da krene, nije znao gde da krene. Otisao je do
carobnog jezera ogledala, i sacekao zalazak sunca. Bilo je to nesto najlepse sto
je video u svom zivotu. Gledao je s uzivanjem, suze su mu nakvasile oci, tiho je
jecao ali je bio srecan, srecan, jer je znao da ce pronaci neke informacije o sebi
i o ovom divnom mestu i da ce se onda vratiti i nastaviti zivot u miru.



O Whispering Hills-u:

Malo ljudi je posetilo ovo mesto, mnogi smatraju i da ne postoji, da je samo legenda
o savrsenstvu prirode, ali ovo mesto zaista postoji. Skriveno je na jednom ostrvu koje
je znatno odvojeno od drugih ostrva. Flora i fauna krase prirodu i cine je savrsenom.
Ima puno voca, pecuraka, u jezerima ribe, i moguce je ziveti mirno i lepo uz ove
prirodne namirnice. Sve u svemu, mesto je tajnovito, prelepo i krije mnoge tajne
koje tek treba da se otkriju, a da li ce se otkriti? Pa... to prepustamo sudbini...

Postojala je jednom davno jedna galaksija. I u jednoj dimenziji te galaksije postojao je jedan vrlo maštovit tvorac koji je stvorio jednu prelepu planetu koju je nastanio grešnim bićima sa umom i bezgrešnim bićima bez uma. Bezgrešnih je bilo mnogo više, ali grešni su ipak nadvladali. To je svet u kojem mi danas živimo. I u tom svetu postoje mnoga mesta na kojima možemo živeti. Pa ipak, ima drastično više mesta na kojima mi ne možemo živeti. To su, naravno, svi okeani ovoga sveta. Okeani su neistraženi predeli čije tajne poznaju samo vodena bića (ribe, sirene, ribaljudi..). Zapitajmo se, zašto je to tako? Možda su ljudi suviše grešni, suviše uprljani, pa čistota ovih velelepnih predela jednostavno ne može da ih primi..?



Moja majka bila je prelepa i suviše samozaljubljena žena po imenu Boa. Njeno samoljublje ju je navelo na to da čak i svoju ćerku, to jest mene, nazove svojim imenom. Otac se toliko uživeo u svoju ulogu nindže da mi nikada nije rekao svoje pravo ime, uvek je govorio neko drugo. Iz nekog nepoznatog razloga mene to nikada nije iznenadjivalo. Tek sada, kada premotavam film u svojoj glavi, imam želju da znam kako mi se zapravo zvao otac. Što se tiče genetike, pokupila sam neke loše, kao i neke dobre strane. Majka mi je ostavila zavet lepote, dok je otac ostavio neutoljivu ljubav ka alkoholu. Naravno, u svemu sam umerena.

Roditelji su bili zatvorenog uma i patrijarhalnih shvatanja, pa nisu mogli da dopuste da njihova jedina ćerka ima sopstveno mišljenje i sopstvenu volju. Pokušavali su na bilo koji način da stave ogradu oko mog uma, ali nisam im to dopustila. Borila sam se kao da mi od toga život zavisi, i na kraju sam uspela da dobijem pobedu. Međutim, ubro sam shvatila da pobediti ne znači uvek i profitirati. Roditelji, kao i ceo ostatak porodice,jednostavno su se povukli iz mog života. Nestali su. Gde, kada i na koji način, ja zaista ne znam. Ali trenutak mog osaznavanja da sam ostala sama na ovom svetu ja nikada neću zaboraviti..
I dalje se sećam, kao da je juče bilo, te vedre letnje večeri. Roditelja nije bilo već nedelju dana. Ja nisam obratila pažnju na to, ko zna kakva misija je mogla da se zadesi. Podsvest me je sprečavala da se setim da su oni rešili da ovog leta ne rade ništa, već da uživaju u lepotama ovog ostrva i konačno iskuse pravi odmor. Varljiv je ovaj naš um: kako sam samo mogla u tih nedelju dana da izbrišem iz sećanja naš poslednji razgovor, u kojem su mi jasno dali do znanja da me se odriču? Uglavnom, sve sam ja to previdela i te tihe letnje večeri legla u svoj pufnasti dečiji krevet da spavam. Imala sam 13 godina, ali i dalje sam spavala u dečijem krevetu zato što sam bila prilično sitna, a krevet dovoljno veliki za mene. A onda.. negde oko ponoći probudio me je mesečev zrak. Kao da me je pomazio po licu, pozivajući me u realnost, koja, koliko god surova, kad tad ipak mora izaći na videlo. Ili se možda podsmevao mom neznanju, taj svevideći prirodni satelit ove planete.. Ali ja tad nisam posumnjala ni na šta. Ipak, srce mi je na čudan način zaigralo: kao onda kada osećamo da se nešto dešava, ili duboko u sebi osećamo grižu savesti, i dalje ne shvatajući za šta. Pomislia sam da sam nešto sanjala pa mi je srce zato uznemireno.
A onda me je jedna činjenica pogodila tako naglo, kao da me je grom udario iz vedra neba. Kako je moguće da me je probudio mesečev zrak kada ja svako veče pred spavanje navučem roletne tako da ni laser ne bi mogao da ih probije? Progutala sam knedlu i vrlo usporeno okrenula glavu ka prozoru, očekujući već da vidim nešto užasno na njemu. I... u tom trenutku sam se sledila. Roletne su bile spuštene. Mislim da bih se u tom trenutku manje uplašila da sam videla džinovskog pauka kako mi razbija prozore. Jer, bila sam potpuno svesna kada sam otvorila oči i jasno sam videla, pa čak i osetila zrake meseca na sebi. Čak sam mogla da se zakunem da sam nesvesno videla i podignute roletne. Sve to, sa mojim unutrašnjim osećanjem nespokoja i saznanjem da sam sama u tako velikoj kući mene je jako uplašilo. Devojčica od 13 godina, koja je uvek pokušavala da se ponaša kao odrasla osoba, konačno je pokazala svoju pravu prirodu. Naime, vrisnula sam tiho i sklupčala se pod pokrivačem. Prošlo je par minuta, a onda sam rešila da me neizvesnost još više ubija, pa sam rešila da ustanem i suočim se sa strahom. Veoma laganim korakom uputila sam se ka prozoru. Srce je verovatno već odavno prestalo da šalje otkucaje. Nije mi bilo jasno kako sam i dalje živa, ali sam nastavila da koračam ka prozori. Sekunde su trajale kao čitav život. A onda, kada sam se skoro potpuno približila prozoru,osetila sam neki šušanj pod nogama. Trgla sam se i srce je ovog puta počelo da lupa brže nego ikada. Pogledala sam u pod i sledila se po drugi put: na podu je bio koverat s pismom. Progutala sam knedlu, srce je počelo još jače da udara i sva krv je krenula da mi se sliva u glavu. Brzo sam otvorila pismo i u njemu se našla ceduljica sa njoj tako poznatim očevim rukopisom. Bile su napisane samo tri rečenice. Pročitavši ih, ispustila sam koverat i momentalno počela da plačem kao nikada do tada. Učili su me da ne treba da pokazujem svoja osećanja, ali ovo već nije bilo osećanje. To je bio očaj.
Te tri rečenice su glasile: Nemoj da misliš da si luda, roletna se zaista otvorila, ja sam bio taj koji ju je otvorio da ti pošaljem ovo pismo. Kao što si mogla da primetiš, nema nas dugo. Ne očekuj nas nikada više.  Ja sam u tom trenutku izgubila potrebu za životom. Bila sam obučena u laganu, letnju spavaćicu bele boje. Bila sam bosa i raščupana od spavanja. Nisam marila za tim. Samo sam krenula da trčim ka izlazu iz kuće. Samo sam želela da u trenutku zaboravim sve i da izbrišem sva sećanja na ovaj dom. Trčala sam ka šumi ni sama ne znam koliko. Možda nekoliko sekundi, možda minuta, a možda i dana. Nisam imala nikakav pojam o vremenu. I ko zna koliko bih još trčala, da li bih se možda smrtno povredila ili prosto upala u more, da nisam udarila u nešto. Prilično me je zabolelo i bol me je malo osvestio. U prvom trenutku sam mislila da je drvo, ali bilo je suviše mekano za to. Pa ipak, ogromno stablo stajalo je tačno iznad mene. Kada sam se malo bolje zagledala, shvatila sam da se tačno između drveta i mene nalazi jedna mala zmija koja je izgledala prilično ljjutito, ali i uplašeno. Međutim, u tom trenutku, pojavio se novi zrak, ovog puta mnogo topliji i iskreniji. Nije odavao utisak podsmevanja, već naprotiv. Kao da me je zaista milovao i pokušavao da me uteši. Pogledala sam gore i shvatila da su to prvi zraci sunca koji se probijaju kroz guste krošnje drveća. Malo su me zaslepeli, pošto sam gledala direktno u njih. Ipak, osećala sam kao da se ponovo radjam. U tom trenutku, ova šuma postala je moj dom, sunce moj najbolji prijatelj, a ova zmija, koja je ljuto siktala na mene, moj jedini pravi i iskreni životni saputnik. Čvrsto sam je zagrlila, ne bojeći se njenog ugriza, i uživala u počecima novog života..